Nasa prozna dela.. ukoliko ih ima. :)

evo mog neèeg...kratkog...neko moje filozofiranje....hehh..

•time•

Sjedim.Gledam.Kako vrijeme nepovratno prolazi. O vrijeme moje,proði brže,katkad sporije..Razmišljate li ikada hoæe li se ovaj trenutak ponoviti? Ikada? Pa uzaludna su maštanja što smo tada trebali uèiniti. I sada kudim sama sebe jer vrijeme OVAKO prolazi. Trošim dragocijeno vrijeme! Sebièna sam. Neki,pa i ja sama katkad, bi sve dali za malo više vremena. A sada prolazi. Bacam dijelove svoga života uzalud. Ili možda ne? Kao da mi je zeleni bršljan omotao gležanj, i ja sam zapela, zapela u ovom trenutku razmišljajuæi kako vrijeme prolazi,ne shvaæajuæi da se to baš i sada dogaða. Imam 100 ideja i želja..koje nemam volje trenutno uèiniti,ostvariti,toènije poèeti. A poslije æu se žaliti da nemam vremena!
Molim te, podsjeti me što sam sada ovdje rekla.
Evo. Sat. Vrijeme se veæ ubrzalo i sada teèe brže. Kazaljke klize brže. Brže nego prije pet minuta. Život prolazi brže. I tako ga ostaje sve manje,i manje...
Vrijeme je teret,baš je.Ili teret ili sloboda. Stalno se nešto dogaða u VREMENU.Vrijeme stalno nekuda izmièe. Ili beskrajno pritjeèe. Najèešæe je tu kad ga ne trebaš, a skrije se i pobjegne kad ga trebaš. Apsurd. Treba ga voditi i držati na uzici,kao psa. I dovoljno èvrsto, da se ne istrgne kontroli,i da ne pobjegne kad ga pozoveš...
Samo otkucaji satova me podsjeæaju da vrijeme je tu.A koliko ga ima? -prosudite sami.

:radost: odlicno :radost: .....jaaaako mi se dopada....a poredjenje sa brsljanom je odlicno

....Imam 100 ideja i želja..koje nemam volje trenutno uèiniti,ostvariti,toènije poèeti. A poslije æu se žaliti da nemam vremena!.....

^upravo si stavila u jednu recenicu ono o cemu ja ponekad razmisljam, a ne mogu da pretvorim u reci :radost:

super... :cheers: super... :cheers: .super :cheers:

heheh....fala....ma brshljan sam i prije u neshto mislila ukomponirati...i ono dok sam to pisala...doshla mi ideja...stacesh...hehhh.......
btw....vidim da sam par stvari krivo napisala..jej...idem ispravit. :runawey:

UNA


Nadja je ustala, jos jedan sumoran dan bio je pred njom. Mama i tata su se ponovo svadali. Isunjala se do kupatila, oprala je zube i umila se. Sa stola u dnevnoj sobi uzela je paklu cigara, a roditelji su je popreko pogledali. Znali su da pusi. Kako da ne pusi, okruzena svim tim besom, i ispunjena tugom? Cigare su je smirivale. Obula je svoje crvene, pocepane starke, navukla jaknu, i stavila kapu. Skola je bila daleko, ali odlucila je da ide peske. Znala je da ce zakasniti, ali nije je bilo briga. Tamo je nista nije privlacilo, nikada. Jedina svetla tacka bila je njena najbolja drugarica, ali nje sada nema. Umrla je proslog leta. Bila je bolesna, gotovo da nije bilo sansi da se izleci. Pokusala je sa raznim terapijama, ali nije uspelo. Nadja je i dalje sanjala Unu, bez kose kako lezi u bolnickom krevetu i blago se smesi. Uvek se smesila pred njom, cak kad i kad joj je bilo najteze. Una-jedna jedina.
U skoli vise niko nije ni pricao sa njom od Unine smrti, valjda su je se plasili. Bila je cudna od tada, i bila je svesna toga. Neki su cak mislili da ce pokusati da se ubije, razmisljala je ona o tome, ali nije htela, zbog Une. Sta bi joj ona rekla da se samo tako odrekne zivota za koji se ona borila, i koji je izgubila. Nije htela, nije smela.
Ljudi, stvari, dogadjaji, cak i oni lepi gubili su boju i car bez Une. Vise nije bilo nikoga da je nasmeje, da joj prica price, da joj se nasloni na rame i zaspi. Cak joj je nedostajao i period kad je bila bolesna. Znala je da ce umreti, pa su sve trenutke koje su mogle provodile zajedno. Nedostajalo joj je da uspavljuje svoju drugaricu i ususkava je. Nedostajao joj je i Unin miris. Sada joj je u ustima bila samo gorcina, a nozdrve joj je ispunjavao vazduh, koji je bez Une bio opor. Priblizavala se skoli, prvi cas bila je geografija. Planirala je da uzme svesku i pise nesto. Cinilo joj se da je citanje lekcije o stenama i mineralima potpuno beskorisno.
Ugledala je devojku u belim starkama, sarenoj suknji do poda, ljubicastoj majici, sa sarenom maramom oko vrata i narukvicama oko zglobova. Sarena devojka je citala raspored, i lupkala nogom o pod u ritmu pesme koju je slusala. Devojka je prisla Nadji i pitala je:
-Cao, da ne znas gde je kabinet za geografiju?
Nadja je samo zbunjeno gledala, i odjednom pobledela.
-Jesi dobro? Izgledas malo umorno i bledo.
-Dobro sam, izvini. Samo si me podsetila na nekoga koga sam znala.
-Aha. Ja sam Una.
-Nadja, drago mi je.
-Takodje.
Nadja je pocela da place, zagrlila je svoju novu drugaricu, i nije mogla da je pusti. Plasila se da i nju ne izgubi. Uni to nije smetalo, nezno ju je potapsala po ramenu, i kasnije tu ugnjezdila svoju glavu, bas kao sto je Nadjina najbolja drugarica to radila. Tako su krenule ka ucionici. Una i Nadja, ponovo zajedno.



Ajde der da ja postujem nesto, posto vidim da niko drugi nece. Cekam kritike.

oooo, bas lepo....mada malo tuzno...ali bas bas divan text

ti si jedno talentovano cvetno dete

Jupiterka


Mozda sam gresio.Promocurnoscu siromasan,recima stran….Sigurno nisam bio hrabar…Malo je stvari koje su mi sada jasne I svaki put mi je maglovit.Zelim da verujem da ima mnogo puteva,ali,kao I u zivotu,postoji samo jedan.U to verujem.Kad se osvrnem,zaboli.Zabole ti pogledi,opece njena meka koza,poseku nasi koraci.Svi savrseni,nekad komicni,nekad filmski,svakako neverovatni.Otkud,kako,zasto,sta je to sto me njoj vuce?Samo pitanja,nikad odgovor.A znam da postoji samo jedan.Nisam se ja zaljubio u nju,meni trebaju trenutci,njeni,moji,nasi.Treba mi njena rec I pogled.Treba mi,jer je volim.Volim je jer mi treba.Jos jedan krug od mnogih.Istina je,da ne znam sta mi svaka misao biva sputana njenim likom,koji nije nikad jasan,vec tu,lebdi,neodredjen,ali mio I topao,zbunjen,kao I uvek,nasmejan.Jedina prava istina je-lepa je.Lepa,kako to slabo,tricavo,pokvareno zvuci.Nedovoljno.Ona njena stakleno mirna crna pucina sto joj tihim valovima svojim skriva mesec u oku,ona njena bleda tkanina,iz drevnih bajki,put kazu,onaj osmeh,biserni,nepresusni,vecni.A kad ti nemirni talasi blagoslove mene I nemirno joj zaigraju,blago odleprsaju sa oka,na tren dva svetla zasijaju svetom.Kao dva drveta u Valinoru,kao svetlost Silmarila,zarobljena u njoj voljom bogova.Ma osvesti se,budalo,patetican si,slab,smesan!Gle kakva je,kao daska ravna,kao nedonosce,avetinja,ej,vidi kakav joj je nos!Pa njena jezera odvaja Fruska gora!Pa sva se zarumeni,pa joj krvca udari u obraze,pa pocne da lupa,nepovezano I sasavo, bez reda,potpuna anarhija razuma,cini ti se da nema sta da kaze od svih tih reci.A,opet,kako je sve to neodoljivo,ta njena izgubljenost,njen nemirni pogled,smotana je kao I ti,a kad cuti,nedodirljiva,drevna.A telo,silueto baletska,ocaravas sve muskarce,ne samo mene.Gledaj im oci,pohotne,ocigledne,nezastite,muka mi je od vas!Pogledaj-hajde pokusaj,svinjo muska!Pa sta je tako gledas ti budalo,hoces nos da ti razbijem?Kako se usudjujes?Ne gledaju se princeze tako! E sad cu mu stvarno razbiti nos…Kako bukti iskra ljubomore,kako jede crv mrznje,slatka mu je moja dusa.Ucini mi se da je sa njima ista,kao I samnom.Nemoguce.Kako?Ali,ona je meni jedinstvena.Pogledi,koraci naseg kosmickog plesa,nista joj ne znace?Mrzim je zbog toga.Zbog sumnje.Zato sto je volim.Zato sto mi treba.Zelim da nestane.Nije istina-pored svega postoji samo jedna zelja.Jedna,koja ne umire.Po svaku cenu,nekako ispliva iz mracnih vrtova,poguri se ponovo pod teretom razuma,odbaci svaku misao,I nametne svoj danak.Jedna zelja.Nemoguca.Nedostizna.Sve ostalo je sitno,smesno.Pa zar vi,dok u vama mladalacka krv juri,kali zile zeljne I pozudne,o knjigama razmisljate?Ima vremena kad ce I razum da uzme svoje.Dusa sada vlada,srce zahteva.A zahtevima srca nijedna misao nije vise od poniznika,duznika,sluge.Svi kulucimo njoj.Njoj,koju nikad necemo imati.Cuo sam-ne?Jeste vi culi?Ja nisam nista cuo!Ma govorite,ne znate,da I to NE mi treba,sve mi njeno treba.Ne,ne,ne…reci mi ponovo!Udri,nakovanj je srce moje,tuci,ne prestaj!Zamahni jace,jesi zena ili ne?Ne zna da udari covek,kao sto to moze zena.Nisi ti zena.Devojcica.Sta si se ukorenila tu,cupam te,ali uvek ostane nova klica….Svakim danom sve vise rastes.Tuga,bol,zelja,radost.Ljubav?Mozda,cudna mesina sad su grudi moje.Ti si more.Pacifik.Kad jednom osetim tvoj miris,vecno tobom plovim.Svaki plen je sladji,svaka pobeda,poraz,svaka bitka,uzarena paluba,smrdljiva potpaluba,svetla krma.Sve je mirisnije uz taj ukus soli u vazduhu.Miris plave tmine.Otudjena,mnoga ostrva cuvas,skrivas I samo najvestijima taj raj,blaga neistrazena,skrinje zapecacene darujes.Sve je lakse uz opori miris horizonta.Sloboda.Sa tobom sam slobodan.Go.A kako je hladno,kako mi mrznu prsti,skupljaju udovi,ledi vlas,a opet nekad,na tren,kad zasija onaj skriveni Silmaril,osetim miris tropskog voca.Vilin devo,zivis ti vec dugo,predugo za moj vek.Ja sa svojim brodom casno tonem.I opet,vidim te ponekad,a tu si stalno,ne odlazis.Gde si srce moje kad je vidis?U grlo bi da se ulijes,na jezik da poteces,peckas,zelis,hoces,sad ces…Ali oci njene Sikstinska su kapela,a ti paor.Ucveljeno,vuces se niz ono ugaseno grlo,stutnjas u grudi I tiho sagorevas.Nisam ja mlad.Ipak opstaje,ona jedna,jedina,tiho Crvjezik sapuce varljive reci,prepredene obmane,da prezivi.Ona je samo vazna. Zelja.Neka zivi,previse sam pijan da njenom krvlju moje kanije ispunim.

Da,iznervirala sam se xD
Lepa je,al` ... znas vec...

Prethodna bolja,kad si ono pisao?!4 dala jaca,eee )Divna je,ali necu da te hvalim,dosta sam,pomislices stvarno )))

Hehe...NIje Jaca,vec Trilu....ma pusti,profesori....Nego mi krecemo na kurs kreativnog pisanja,bre!

Pa ocel nas prime ??!!

voojo...kao i uvek odlicno

konacno sam se odvaazila da i ja postavim nesto svoje....sastav iz srpskog iz sestog razreda, za koji mi je receno da je previse ozbiljan


ODLASCI

svi odlaze...zatvaraju vrata necujno ili uz skripanje, zavisi kakvi su...ko ne ode ne moze ni da se vrati...ali ipak, ko ne ode, ni ne mora da se vraca jer je vec tu...promene, novi ljudi, nova lica, nove uspomene...sve to dolazi samo ako neko ode...zato ljudi odlaze...traze promenu...traze nesto novo...i onima koji ih vole kazu da idu da bi mogli da se vrate...cesto se nikad ne vrate...nadju nove prijatelje, steknu nova iskustva...kao i oni koji ih cekaju...i tako ljudi prolaze jedni pored drugih, doticu se ramenima, uspore malo...ali nikad ne zastanu...svaki covek je uvek u potrazi...ne znamo sta trazimo...i ne mozemo da se skrasimo i pustimo korenje dok ne nadjemo to sto trazimo...a kako ne znamo sta trazimo, nikada se i ne zaustavimo...prosto protecemo kroz zivot, kao sto proticemo kroz svaki dan...i uvek odlazimo....ili odlaze od nas...za nekima prolivamo suze na vratima, a neke pozurujemo do vrata kako bi mogli da se vratimo svom zivotu...trazimo "srodne duse", trazimo "vecne prijatelje" , sve te divne pojmove iz knjiga....da bi bili sa nekim, moramo da stanemo, a mi to nikad ne cinimo....u ljudskoj je prirodi da zeli vise, da zeli bolje....ljudi su takvi....nesto primetimo tek kad nestane....trudimo se da nesto zadrzimo tek kada nam klizi kroz prste...i onda neki i traze nesto sto su nekad davno imali, ali su izgubili....i odlaze....da bi nasli i da bi se vratili...a cesto se ne vrate...nadju nesto bolje, pa zaborave sta traze...i onda tako iznova...postajemo ljudska reka koja tece ispod brojnih mostova, ali se ni ispod jednog ne zadrzava, nezaustavljiva u svojoj zelji da tece...ne, ne odlazimo da bi smo se vratili....da zelimo da se vratimo, ne bi ni otisli....

Ou maj. Tek sad sam procitala. Ovo je odlicno. I neka je ozbiljno, odlicno je. Niko ne moze da ti kaze da je nesto previse ozbiljno, ili previse neozbiljno. To si ti. Mnogo mi se svidja nacin na koji razmisljas, a jos vise kako sve to stavljas na papir. :cheers:

hvala...

Slazem se sa Cveticem u potpunosti
:cheers:

hvala, mary

i ovo mi se svidaaa

koristit cu ovo za buduce zadacnice

OooOOo...paprièice ovo je jako jako jako jako jako jako jako jako jako jako odlièno!
i jako mi se sviða!!!!!!

Gde si?

Sunce nas dotiche. Mene, tebe, ceo svet. Ides za njim, on ide za tobom... Ochigledno da svima treba sunce, za kim bi inache jurili, ne?... Chak i kada se podignesh sa zemlje, i udarash u savrsheno rasporedjene oblake koje te nose kroz taj jedinstveni svet... Chesto pozhelish da tu i ostanesh. Ili da ne ostanesh. Zapitash se onda, shta je to stvarno bitno? Zashto ne bi ostao tamo? Zashto se uporno vratjash? Ne zhelish, otjesh tamo. To je tvoj svet. Ostani. Ali shvatish da je taj svet, savrshen i beskrajan, ustvari prazan. Sam si. Sedish tako i vrtish misli u svojoj glavi, pokushavajutji da uhvatish ono pravo reshenje. Shta gubish, a shta dobijash... A shta ako ne zhelish da ostanesh? Bitje ti zhao? Ma da, samo se pitash... A mozhda da ipak ne ostanesh? A gde to? I opet si na pochetku. Shta stvarno pokushavash?
Ma ne mozhe samo tako nekako utji tu i poremetiti one najvazhnije stavri. Ali ti ustvari zhelish da je neko tu...ili samo zhelish da nisi sam...mada je to ustvari isto...ne biti sam...bash lak zadatak... Ej, pa treba ti. Ostavi svet. Ne, nemoj. Pokazhi ga nekome. Dopusti da proviri kroz male prozore tvoje dushe. Samo se, pripazi...mozhda to nije prava osoba... A kako mozhesh znati da jeste? I ne mozhesh...zato se prepusti...uzhivaj u svojim oblacima...a oni tje samo dolaziti, a i odlaziti...i donositi nove odgovore i nova pitanja... Do tada bitjesh izmedju tvog i stvarnog sveta...a mozhda ipak malo vishe u svom... Znatjesh... I probuditjesh se.





blah, tom smetju ima 2 godine...ali to je jedino shto imam...od tada mi se nije bash mnogo pisalo....

svidja mi se za razliku od ostalih ovde ... mada i ovaj jedan ima svetskih fraza u njemu ...
mada ovi ostali imaju vishe takvih u ovaj je sipano malo i dushe ... ajd pa hvala.

ma meni se uopshte ne svidja, tako je jadno...
ali ima neko posebno znachenje...zato i chuvam to...

meni se dopada...uopste nije jadno

,,Budemo i prodjemo a nikad ne saznamo sta smo mogli biti"

Sporo memla guta lenje zidove,slivena oblicja snivaju u tmini.Preko gita prozora,lagano koracajuci,meseceva sablja sece usnuli onor.Zuta Drina vrtoglavo juri I razbija se o iskrivljene grede,opasna I brza,lomi ka stolu I mirise zutim putem,pece u njegovoj ruci.Mesecina se sliva u casicu,topla,mila.Opojna kao zora,umiljata kao zenska nedra.Jedino ga rakija razume.
Proklet bio taj put,sad je zut,bistar I ljut,kao I ona.U kacari glasno odzvanja paucina.Smeta mu.Ruke izbrazdane njive koje sklapaju horizont oko svog Sunca.Uliva jos jednom besno I setno ljutu suncanu zmiju.Da zaboravi.Umorna je odaja,kao I on,zali sto je tamna,jer sve osim casice ambis je golem.Seca se skole u Beogradu-vukao je drva,njegovi konji lipsaju na suncu.Beli zidovi pritiskaju pogled I hlad djacki je veci od njegovog.Mali je,iako su metri drva cinili ga punim dukata.Samo tiho skripanje buradi,do pola ispijenih,prekine snevanje za jos jedan gutljaj.Kroz mala vrata,od baste,stroposta se sin,nespretno I tupavo.Njegove oci sjaje istim pomamljenim sjajem,njegove ruke jake,bremenite,mladalacke,prsa siroka.Onako snen,mislio je da on ulazi na vrata.On,mlad,opet,ponovo.
-Pijan si-rece tmurno ne dizuci glavu.
-Sta te briga matori,samo casicu dve.Bolje I Drinu rakije nego pravu Drinnu.
-Cuti pseto,stoko nevaspitana,ne znas da li je bolje!Sedi,popij sa starim,hajde,sam pijem,odavno.
Prilika,nesto razboritije se prenu I kao da jedva doceka ovo.
-Ja sam mlad,pijem,meni prilici,stoji,mladi piju.
-Ne piju mladi,oni se momce,stari samo piju,samo ja znam piti.
-Djavola znas!ona me nece,oce,nece!Pijes jer ce letina biti losa,pijes,majku mi ubijas!
-Cuti!Cuti!-dohvati casicu I razbi o pod.Sede.Zao mu casice.iz flase ce,jasta,nije mu omalen bol.
-Mlad si I nista ne znas,zivot je pred tobom,budi duma zaljubljena,bio sam I ja…hocu ja,hocu!Opet!
-Ti si pijan.
-Ne,ja sam trezan.Umrecu.Pre svih,pa I oca mog,osecam,umirem.Sta cu vam ovako star,kud da se denem?Tebi na muku?Ma na gredu,vidi kako sija.-ustade I poce se popinjati na stolicu.
-Ej,ludace,stani!-uhvati ga za ruku I obojica se prostrese po zemlji.
Flasa sija u tmini.Otac place.Smeje se sin,sve mu ovo glupo,mator covek a place.
-Secacu se uvek te skole,prosao sam,znam.kako su se smejali.ja opet motiku,opet znojem da hranim njivu I ugovoren zivot da otaljavam.A oni?Oni se smeju.Mladi,kao ti.Star sam I znam da sam kriv.
-Ja sam kriv,jer me ne voli.A kako je lepa,da je vidis matori…
-U pravu si,letina ce biti losa…Ni kap kise,majku mu….
Ni jedan se ne dize,zavaljeni u prasini,pricaju svoju muku dok tisina ne zadavi pijane ispovesti.Sin spava,glava mu na pragu a noge pod stolom.Place otac.
Vec dugo plovi ovom casicom,opet I u krug.osmesi ceznu u brige,ljubav nema draz mlitavom telu.Voli li on nju?Ikoga?Zna da je mesecina bezbroj puta sijala nad njim ovako polegnutim I mladim,a sad I ona ona se gadi da ga dotakne.Odaju prozdire tama.
Ljudi ne mogu imati znanje o svojim granicama-nasi vrhunci cesto su porekli ocekivanja.Kad se prepustimo monotoniji zivota,mladi,lenji,beli zidovi ostace nam strani a hlad uvek deblji.Jedino sto mozemo naci jeste zal za pokusajem,predaja bez borbe,ni Pirova pobeda nije slasna,ali je pobeda.Zajedljivi ljudi ostace takvi,a oni koji se predaju zajedljivi ce postati,ljubomorni na svet koji opstaje.
Jutarnji vazduh rasol je prirode.Sunce treperi I kolje neispavane oci.Ne treperi sunce,vec senka.Bezivotno telo poput tega casovnika lagano otkucava pocetak zivota posle njega.